“Sa romanom „Svedok” dobili smo i uvid same žrtve koji može da nam dodatno ukaže na štetnost delovanja sekti”

Prema nezvaničnim procenama, u našoj zemlji ima više od stotinu  “modernih sekti” i oko 20.000 žrtava njihovog delovanja na društvenim mrežama. Na upozoravajuće brojke utiče i činjenica da sektaška vrbovanja nisu više “tradicionalna” od vrata do vrata, već sada dolaze preko interneta iz bilo kog dela sveta i meta su im mladi. Obrada žrtve traje od nekoliko meseci pa čak do nekoliko godina, u zavisnosti od toga koliko je ko „tvrd orah“. Čašćavanje pićem, hranom, kupovinom naizgled totalno ničim izazvanih poklona, konstantno divljenje, bodrenje, tešenje, pronalaženje „svirki“ konkretno za muzičara, da uzmemo za primer, ugovaranje tezgi sa raznim gazdama klubova, pomaganje oko nabavke opreme… Žrtva se opusti, srećna je, stekla je nova poznanstva, prijatelje. Međutim, to se sve kroz neko vreme polako okreće i dolazi do pravog izražaja namera sekte. Književnica Marija Miketić u svojoj novoj knjizi Svedok , piše o svedočanstvu jednog života devojke koja je prolazila kroz vatru iskušenja i suočila se sa strašnim životnim pojavama.

O raznim svedocima su mnogi književnici pisali, zašto ste se odlučili ovog puta da pišete o svedocima tame?

Kao romanopisca i pripovedača, oduvek su me privlačili religiozni kultovi, kao i okultna, drevna, mistična znanja. Istražujući o ovim temama, zaključila sam da tamna strana života krije mnoge tajne, a da se najčudnija mesta na svetu nalaze zapravo u ljudskom umu. Odatle ishodi sve ono što je lepo, dobro, ushićujuće, ali, nažalost, i devijantno, okrutno, uništujuće. Osobe koje su uspele da pronađu svetlost u tami, nisu samo svedoci toga koliko je druga strana razuma razorna i besmislena, već su i oružje koje nam se dobrovoljno stavlja na raspolaganje u demistifikaciji zla. Nastojim da na osnovu njih gradim karaktere svojih junaka jer verujem da snaga proizlazi iz hrabrog suočavanja sa svim životnim pojavama. Veoma sam ponosna što je i junakinja moje knjige „Svedok” jedna takva ličnost. Ona je uspela da prođe kroz vatru iskušenja i duševnih lomova, a da pritom obogati kvalitet svog života i sačuva lepotu duše.

Da li ima istinitih likova, dogadjaja u knjizi?

„Svedok” je pisan na osnovu autentičnog dnevnika bivše pripadnice jedne pseudohrišćanske verske zajednice. Priča je istinita, životna i otrežnjujuća, a događaji koji se nižu opisuju kako je došlo do ulaska u zajednicu, na koji način se vrši inicijacija, koji su to mehanizmi manipulativnog dejstva kojima se služe verske vođe i gurui, kao i šta su okidači, neophodni da se poveruje njihovim doktrinama.  Pisan u prvom licu, ovaj roman nas suptilno uvlači u duševne bure jednog mladog bića, pa zajedno sa junakinjom proživljavamo i njene sumnje, kolebanja, duševna stradanja. Saosećamo, vezujemo se i stičemo utisak da vrlo lako možemo da se nađemo na njenom mestu, jer je ona jedna od nas. Kada počnu dramatični pokušaji da istupi iz oblasti tame u kojoj se obrela, navijamo za nju svim srcem, u želji da otpočne normalan život. Ipak, do samog kraja ostajemo zapitani da li će to uopšte biti moguće.

Kako da se članovi sekte prepoznaju?

Svaka verska sekta ima cilj da se omasovi. Iz tog razloga, članovi se forsiraju da šire njihovo učenje kako bi pridobili što više simpatizera. Prethodno su ih za to temeljno pripremili, najpre im ukinuvši zdravu logiku, uskrativši im mogućnost da izvrše proveru tačnosti učenja, zatim im i sasekavši sve društvene i porodične odnose izvan sekte. Izolovani fizički i duhovno, oni se drže u neprestanom strahu od kraja sveta i osećaju da su odabrani da baš oni donesu spasenje istom tam svetu tako što će besomučno širiti veru. Na sve to dolazi i osećaj krivice ukoliko ne izvrše poverene im zadatke. Na svet izvan zajednice gledaju samo kao na potencijalne članove, a ukoliko ne naiđu na adakvatan odziv, smatraće da ste zatvrovani demonskom silom i bez pardona vam okrenuti leđa. Svi oni nude instant rešenja za sva životna pitanja, izbavljenje, isceljenje, spasenje… I to su ključni pojmovi po kojima možemo prepoznati pripadnike grupa sektantnog karaktera.

Čini mi se da se ranijih godina ćešće pričalo o verskim sektama, danas redje, zašto!? Da li ih nema toliko ili je to samo privid!?

Sekte postoje oduvek, a danas više nego ikad. Sa pojavom interneta izgubile su institucionalne okvire, pa postoje i kroz pojedinačne, neidentifikovane grupe. Takođe, namaju samo verski karakter, već su prodrle u sve sfere potreba ljudi 21. veka. Ipak, razlikujemo one organizovane koje su u međuvremenu usple da dobiju čak i status verskih zajednica. Upravo o jednoj takvoj sam i pisala u romanu „Svedok”, zalazeći u njen unutrašnji poredak, pravila i norme ponašanja propisanim za sve članove, učenje i moralno-duhovni kodeks. Svedočanstvo sa lica mesta i iz prve ruke uvek ima značajnu vrednost, ali treba naglasiti da ovo nikako nije poziv na linč. Nije mi bila namera da ovom pričom izazovem paniku, niti spektakl, već da jednu društvenu anomaliju učinim vidljivijom. Svako ima pravo da veruje u šta god želi, sve dok ne vrši prisilu, zloupotrebljavajući ljudsku slabost i namećući svoje ideje. Vera se ne natura. Ona je intimno osećanje svakog od nas.

Da li ste se bavili sektaškim obredima i koji je predstavljao ulazak u tamnu stranu?

Obredi su najčešće vezani za satanističke kultove, a ta oblast je jasno definisana. Od samog početka znamo da su tu posredi kriminalne radnje, da se otvoreno propagira zlo i obožava satana. Iz tog razloga, domen mog istraživačkog rada nije uključio satanističke sekte, već one u kojima je zlo prikrivino, koje koriste psihološke trikove i masovnu hipnozu kako bi, na suptilan način i pod velom tradicionalnih životnih vrednosti, uvukle u svoje redove nove članove. Takve su pseudohrišćanske sekte. One propagiraju jeretička učenja, nastupaju kao spasitelji sveta, a tek kada zavrbuju žrtvu pokazuju svoje pravo lice. Međutim, kada maske spadnu, žrtva je već duboko uvučena i gotovo je nemoguće da pronađe put za izlazak.

Da li se znaju razlozi prilaska sektama?

Uvreženo je mišljenje da biraju siromašne i ranjive slojeve društva. I to je donekle tačno, jer polje njihovog dejstva se javlja onda kada imate problem, usamljeni ste, bolesni, izgubili ste smisao života, tragate za duhovnošću, ostali ste bez bliskog člana porodice ili bez posla… Nudeći laka i braza rešenja, a pre svega utehu i razumevanje, oni se nametnu kao dobročinitelji sve dok ne uspeju da vas zavrbuju. A onda nastaje pravi problem. Zbog toga je najveći stepen opreza neophodan u kriznim momentima. Ljudi se najčešće tada hvataju za slamku, pa lako postaju plen.  

Zašto je glavna junakinja knjige odlučila da se prepusti svemu tome? 

Kao svaka životna priča, i ova je jedinstvena. Ne podleže statistici i nimalo nije tipična. Uglavnom smo svedoci slučajeva kada pojedinac pristupi nekoj sekti, a ostali članovi porodice pokušavaju da ga iščupaju iz tih kandži. Ovde je situacija drugačija. Najpre su roditelji zavrbovani, a potom, sledeći njihov primer, pristupila su i deca. Neki od njih nisu imali izbor, dok su ostali projektovali kroz organizaciju svoje potrebe. Glavna junakinja je inteligentna i duhovno radoznala devojka koju je najpre privukla mogućnost da stekne biblijska znanja, a zatim i dobrodošlica koju su joj iskazali. Kada je iscrpla sva ponuđena duhovna znanja i shvatila da ne mogu da joj ponude ništa više od toga, okrenula se izučavanju pravoslavne isihastičke duhovnosti. U tome je naišla na nesvakidašnju pomoć. Pod neobičnim okolnostima, susrela se sa jednim teologom, duhovnikom manastira, jeromonahom Aleksijem, koji će promeniti njen život iz korena. Ona je i prkosni, buntovni inadžija, neko ko ne prihvata da se olako potčini pravilima, uspela je da sačuva kritički stav, i sve to ju je naposletku i spaslo.

Koliko smo upoznati sa sektama?

Postoji mnogo stručne literature koja detaljno obrađuje temu raznih kultova, sekti, tehnika, duhovnih pravaca… Informacije su dostupne za sve one koji imaju ovakva ili slična iskušenja. Sa romanom „Svedok” dobili smo i uvid same žrtve koji može da nam dodatno ukaže na štetnost delovanja sekti. Edukacija i prevencija su prioritet u borbi protiv ove pošasti, a najvažnije od svega je izgraditi lični identitet i držati se tradicionalnih vrednosti proverenog i posvedočenog puta naših predaka.

Marija Miketić (1975) živi i radi u Beogradu. Član je Udruženja književnika Srbije, Sveslovenskog književnog društva i uređivačkog saveta Slovensko Slovo. Objavila je apologiju Svedoci istinitog boga (2002), a u izdanju izdavačke kuće Evro Book objavljeni su joj romani Evgenija Hajden (2014, 2015), Krv u ledu (2015) i Crveni ibis  (2018).

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *