“Neprilgođen čovek je nekadašnje neprilagođeno dete”

Romani književnice Marije Miketić već godinama osvajaju čitalačku scenu lepotom stila I prepoznatljivim književnim izrazom, ali istovremeno i upozoravaju na društveno alarmantne teme. Član je udruženja književnika Srbije, Sveslovenskog književnog društva i uređivačkog saveta Slovensko slovo. Marija Miketić je objavila četiri knjige, od kojih jednu apologiju I tri romana u izdanju izdavačke kuće Evro Book. Poslednji njen roman “Crveni ibis” okarakterisan je kao socijalni triler. Majka je četvoro dece.

“Ne vaspitavajte decu ako ne umete. Bolje je biti nevaspitan nego loše vaspitan.” Da li se slažete sa recenicom Duška Radovića?

Deca vole jasno postavljene granice I okvire jer im to pruža osećaj bezbednosti. Ako u porodici vlada anarhija, ona su dezorjentisana. Čvrsto verujem u to da je unutar tih granica toplo okruženje puno ljubavi I podrške sve što je potrebno kako bi se ličnost deteta razvila do svog maksimuma.

Kako utiče rečenica ” Moraš biti najbolji ” na dete? 

Očekivanja koja projektujemo na decu izazivaju niz poremećaja. Ukoliko ne odgovori adekvatno na visoko postavljene standarde, dete razvija osećaj niže vrednosti, a samopoštovanje je vitalan preduslov za formiranje zdrave ličnosti. Roditelj mora da shvati da nije doneo na svet robota koji će ispunjavati njihove snove, već autentičnu I neponovljivu ličnosti. Upoznati dete I prilagoditi mu se prvi je korak u vaspitanju, jer “razvoj čovečanstva dolazi iz tog smera, od onih koji tek pristižu” (Crveni ibis).

Koje su najčešće greške roditelja?

Kao majci četvoro dece, veoma mi je bilo važno da kroz roman “Crveni ibis” ukažem na roditeljske greške koje mogu trajno da naruše kompletnu strukturu dečje ličnosti. Psihologija deli majke na dva ekstrema – na majke Spartanke I majke pijavice. Obe kategorije su zastupljene u romanu. Prva uključuje zanemarivanje I napuštanje dece, a druga preteranu brižnost koja ne ostavlja mesta zdravom osamostaljivanju. Svedoci smo da I u realnom životu često odemo u krajnost, a to je ono najopasnije. Zlatna sredina je oduvek najbolji izbor.

Na koji način odnosi medju drugarima u najranijem detinjstvu utiču na kasniji život pojedinca? 

Neprilgođen čovek je nekadašnje neprilagođeno dete. Svaki aspekt detinjstva, pa i druženje sa vršnjacima, predstavlja pripremu za kasniji život. Kroz interakciju sa okruženjem izvan porodice stiču se alati za konstruisanje buduće saradnje. Ako je govor mržnje, vršnjačko nasilje ili potpirivanje dečjeg liderstva model druženja, imamo neprihvatljivu mikrosliku destruktivnih obrazaca koji će se kasnije odraziti na čitavo društvo. A mi ipak moramo da živimo jedni s drugima kao socijalizovana bića.

Šta simbolizuje naslov knjige, tačnije “Crveni ibis”?

Crveni ibis je predivna, egzotična ptica koja poseduje fascinantnu skerletnu boju perja, ali ibis je ujedno i mitološko biće, sveta ptica starih Egipćana. Predstavlja Ib, samu suštinu čovekovog bića. Oličenje je mudrosti i sveukupnog znanja. U romanu se pojavljuje kao simbol oprečnosti, ali i na konkretan način u vidu jednog vetrokaza, zatim kao amulet ili talisman koji povezuje štićenice Doma za nezbrinutu decu sa njihovom vaspitačicom, ali i kao kodni naziv slučaja nerešenog ubistva, starog čitavu deceniju koji će iznenada ponovo biti otvoren. Glavni istražitelj u ovom romanu, inspektor Miroslav Čudić prinuđen je da odgonetne tajnu Crvenog ibisa, pa će zabrazditi u astronomiju, u astrologiju, ali i u mitologiju kako bi otkrio u kakvoj je vezi ibis sa Hermesom, odnosno Merkurom, vrhovnim imitatorom.

Rečnica “Kada zaborav postane lekovit, sećanje može biti smrtonosno” nalazi se na korici romana. Kada sećanje može da bude smrtonosno ukoliko govorimo o vaspitanju dece?

Ako su traumatični doživljaji ostavljeni detetu kao sadržaj sećanja, trauma se toliko duboko ukoreni u mentalnu strukturu da narušava celokupnu ličnost. Pritom, rade i mehanizmi odbrane, kao što su poricanje i zaborav, neka vrsta veštačke amnezije. A da sve bude još komplikovanije, sva životna energije odlazi uludo jer je previše snage uloženo u samu održivost zaborava, što opet dodatno narušava ravnotežu i u kasnijem životu dovodi do fatalnih propusta i grešaka. Neosvešćena traumatična sećanja su, kako kaže psihijatar u romanu Crveni ibis, upravo ono što vodi u samoumiranje. Iz tog razloga je od vitalnog značaja kakva sećanja stvaramo svojoj deci, jer su pozitivne uspomene iz detinjstva dragocen arsenal za preživljavanje.

Zašto ste se odlučili  da bolnu istinu uobličite u triler?

Crveni ibis je prvobitno zamišljen kao porodična drama, ali je sasvim neočekivano krenuo u pravcu trilera. Prepustila sam se unutrašnjem diktatu, shvativši da priča zahteva okvir koji pruža pregršt mogućnosti. A triler je upravo takav žanr. Kako su u središtu priče napuštena i traumatizovana deca, bilo je veoma važno i da se kod čitaoca postigne zavidan stepen empatije. Iz tog razloga, morala sam da im dodelim aktivnu ulogu i da ih uključim u narativ koji se odvija na više planova. Želela sam da osete uzbuđenje i iščekivanje, da navijaju za junake, ali i za antijunake, da spoznaju sva otvorena mesta, skreću na slepe puteve, prate pogrešan trag ili donose dvosmislene zaključke, ali da ih na kraju rasplet ipak iznenadi. Nažalost, triler se u domaćoj književnosti I dalje smatra muškim žanrom, ali uverena sam da i žene i te kako umeju da podignu glas, pokažu sjajan um, osmisle temu i stvore čvrsto konstruisanu i urnebesnu priču. 

Razgovor vodila Sanja Ćulibrk, novinarka

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *